НАЈБОЉИ У СВАКОЈ СИТУАЦИЈИ

 

 

Добросав Бобан Пешић више од три деценије превози раднике до фабрике и враћа их кући. Да је један од најбољих међу својим колегама потврђују и бројне награде са такмичења професионалних возача. И колектив га је проглашавао за најбољег радника, а више пута је добио и признања Црвеног крста као вишеструки давалац крви.
Овај друмски вук је као возач прешао милионе километара без озбиљнијег прекршаја. Прави професионалац који своје возачко искуство започиње као камионџија у Врању, да би деценијама био успешан возач СИМПОВОГ радничког аутобуса. Већ шест година је и пословођа аутобуског саобраћаја. Осим што вози аутобус, бави се и организацијом возила за превоз радника.
У Врање је, попут многих својих земљака из родне Пољанице, „трбухом за крухом“ дошао са само петнаест година. Било је то 1963. Решио је да заврши школу, запосли се и осамостали. Након два разреда Гимназије “Бора Станковић“ прелази у Ниш где уписује Саобраћајно-техничку школу, а потом је при Аутомобилском центру у Земуну завршио Вишу школу за радничка занимања, где је употпунио своје знање из области друмског саобраћаја. Са осамнаест година положио је тест за управљање возилима „А“ и „Б“ категорије, а врло брзо у његову возачку дозволу уписана је и „Д“ категорија.
Након одслуженог војног рока у Загребу, где је возио аутобус, вратио се у Врање. Почео је приватно да вози камион и убрзо одлази у Хамбург где ради као возач аутобуса у тамошњем градском саобраћају. По наговору мајке враћа се из Немачке. Пре него што се запослио у СИМПУ радио је и у Новом Саду и родној Пољаници.
– У исто време, те 1976. године послао сам три молбе за заснивање радног односа – СИМПУ, врањском „Јединству“ и љубљанском предузећу „Вијатор“. И свуда сам био примљен. Без размишљања сам се одлучио за СИМПО. Најпре сам возио фургон, а онда сам, с обзиром на радно искуство, пребачен на дужност пробног возача, да би од 1982. године поново сео за аутобуски волан и до дан данас сам на том месту.
Веома је тешко направити поређење између фирми у којима сам пре тога радио и СИМПА. То се не може упоредити. Ја сам у СИМПО дошао када је он већ био на путу свог убрзаног развоја, када се знало ко, шта, како и колико ради. Дакле, радило се о једном организованом колективу са установљеним принципима који су морали да се поштују. Није то била „гвоздена“ дисциплина како су тврдили неки ван нашег колектива. То је била радна дисциплина која је присутна у западном пословном свету, јер без ње нема доброг и квалитетног рада. Нешто сасвим нормално, ако желимо да остваримо резултате.
Ово је веома одговоран посао, нимало лак, али је леп. Ја волим то што радим и још као дете са дванаест, тринаест година сам волео да узмем волан у руке, што сам и чинио када сам седао у кола свог оца. И у овом, као и у сваком другом послу, грешке нису дозвољене. У супротном, последице су велике.
Ја сам из генерације оних радника коју су сведоци развоја СИМПА. Сви ми смо својим радом допринели да се колектив развија, да се граде нови објекти, запошљаљвају нови радници. И ја се сећам периода када се градила Управна зграда, Раднички ресоран, Хотел на Пржару. Возио сам раднике који су после радног времена одлазили да помогну да се посао брже заврши. Нисам гледао да ли је радно време или не. То нисам схватао као обавезу, као нешто што морам да урадим. Напротив, то сам доживљавао као наш успех.
Тачно је да смо много радили, али смо и зарађивали. Радници су градили куће, добијали станове. Спадам у ону генерацију СИМПОВАЦА којој ништа није било тешко да уради за своју фирму, која се није штедела у послу, јер смо знали да је то за добробит свих нас који радимо овде и није ми жао.
Чини ми се да млађе колеге на све то данас гледају другачије, тешко им је да схвате колико је труда и напора било неопходно уложити да би се од фабрике пред затварањем створила Компанија са великим бројем производних капацитета, продајних објеката, огромним бројем запослених. То је ваљда зато што су данас друга времена, што се ради у много бољим условима. Ми старији радници имамо тај осећај да је СИМПО наш и да треба да се за њега боримо. И то морају да знају млађи радници.
Радити у СИМПУ је велика част и обавеза, јер углед који се ужива у пословном свету мора стално да се одржава. Елипса СИМПА је свуда препознатљива и за то су заслужни и руководиоци и радници, и производи који су присутни и у земљи и у иностранству. Сви ми на неки начин ширимо углед СИМПА. Неко то ради у кројачници, други за компјутером, или са кламарицом у руци, али смо сви на истом задатку – да урадимо професионално, квалитетно и на време. Чак и понашањем ван радног места – у граду, ресторану, кроз разговор са пријатељима који не раде у СИМПУ. Колико пута сам објашњавао познаницима да јак СИМПО значи и јако Врање, чак сам у одбрани мојих ставова долазио у ситуацију да се готово и посвађам са њима. Сматрам да се у СИМПУ морамо понашати као домаћини, исто како бисмо се понашали код куће. Ко мисли другачије – греши.

Прошло је 36 година мог рада у СИМПУ. Много тога се догађало за то време. Било је и лепих и ружних тренутака. Сваки сусрет са председником Томићем за мене је било нешто што не могу да заборавим. То су за мене посебни догађаји којих се радо сећам. Оно што ћу памтити свакако је и изградња наших фабрика, отварање сопствених малопродајних објеката, добра продаја нашег намештаја… Наше фабрике су производиле намештај који се продавао по целом свету. Производња ради у три смене, а магацини празни. Све што се произведе директно са производних трака иде у фургоне и шлепере и даље према купцима.
Било је и ситуација за које никада не бих волео да су се десиле – пожар, ембарго на извоз наших производа, ратови, бомбардовање, распад Југославије када смо изгубили имовину која није на територији Србије.
Сећам се када је 1983. године избио пожар који је претио да уништи већи део фабрике. На том примеру су радници показали колико воле колектив у коме раде. Сви смо учествовали у гашењу и санирању последица ватрене стихије. Захваљујући томе Фабрика је врло брзо поново стала на ноге и почлела да ради, иако многи то нису очекивали.

Када сам почињао да радим фасцинирао ме је тај однос према послу. Тај ентузијазам радника. Непојмљиво је било да се закасни на посао, да се оде кући, а да се не изврши задатак. Конкретно, на примеру нас возача, било је недопустиво да аутобус у одређено време не буде паркиран, како би радници који ујутро иду на посао стигли на време. Значи, увек се долазило најмање десетак минута раније. Исто је и када радници излазе из фабрике и када треба да их одвеземо кући. Увек смо поштовали време, а то чинимо и данас. Имамо десет аутобуса и исто толико возача. О њиховој исправности брине Сектор транспорта, а ми који их возимо водимо рачуна да буду чисти, да пријавимо квар када настане и настојимо да он буде што пре отклоњен како посао не би трпео.

Дуго сам у СИМПУ и могу да кажем, попут мојих старијих колега, да и ја СИМПО доживљавам као други дом. И зато бих волео да овај колектив преброди тешкоће, као што је то било и много пута до сада, да настави путем развоја, да и даље буде покретач развоја овог краја. То је СИМПОВА мисија била годинама, па нема разлога да тако не буде и даље. Верујем да ће се то и остварити. Сви радници СИМПА треба да су срећни јер за првог човека колектива имају Драгана Томића који је увек имао визију шта је за колектив и његове запослене најбоље. Увек је налазио излаз чак и из ситуација које су на први поглед изгледале као немогућа мисија. Надам се да ће СИМПО још дуго бити на привредној мапи Врања и Србије и да ће и даље бити колектив који може послужити за пример многим другим фабрикама када је реч о јединству, дисциплини и односу према раду.
З. С. извор – Симпо Новине

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s